Me­đu mno­gim i bez­broj­nim ču­de­si­ma i ovo je jed­no od tih bo­žan­skih ču­de­sa, ču­do Sve­to­ga oca na­še­ga Va­si­li­ja Ču­do­tvor­ca Ostro­škog ko­ji je či­nio ču­de­sa kroz vje­ko­ve. Oko nje­go­vog sve­tog ći­vo­ta sa­bi­ra­ju se či­ta­va po­ko­lje­nja, a on je je­dan od onih sve­ti­te­lja ko­ji ne gle­da­ju ko je ko. Oko nje­ga se oku­plja­ju, na­rav­no, na pr­vom mje­stu pra­vo­slav­ni hri­šća­ni, nje­go­vi po­tom­ci, a on­da i sve du­še žed­ne i glad­ne ži­vo­ga Bo­ga i si­le bo­ži­je ko­ja is­cje­lju­je, evo vi­še od 350 go­di­na, a ta­ko i da­nas, ka­zao je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je. Mi­tro­po­lit je si­noć osve­štao mje­sto, na ko­jem je bi­la pi­ja­ca na Ko­ni­ku, u Pod­go­ri­ci, gdje je pla­ni­ra­na iz­grad­nja hra­ma po­sve­će­nog Sve­tom Va­si­li­ju Ostro­škom. Slu­žba, ko­joj su pri­su­stvo­va­li broj­ni vjer­ni­ci, naj­pri­je je odr­ža­va­na is­pred pi­ja­ce, van ogra­de, na­kon če­ga je mi­tro­po­lit ušao unu­tra i osve­štao pro­stor za grad­nju.
– Evo još jed­nog ču­da Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog. Zar to ni­je ču­do da vi ko­ji ste ov­dje, ko­ji ste na Ko­ni­ku, ko­ji ste se sa­bra­li ne pod bi­lo či­jim mo­ra­njem, ne­go na­dah­nu­ti du­hom Sve­to­ga Va­si­li­ja, da ste već, ka­ko čuh od na­ših sve­šte­ni­ka, sa­ku­pi­li pre­ko 7.000 pot­pi­sa. I to su pot­pi­sa­li i pra­vo­slav­ni i na­ša bra­ća ri­mo­ka­to­li­ci i nji­ho­vi žup­ni­ci ko­ji su ov­dje. Pot­pi­sa­li su i bra­ća Mu­sli­ma­ni, i na­ša bra­ća Ro­mi. Po­seb­no Ro­me is­ti­čem ko­ji su pot­pi­sa­li sa to­li­kom ra­do­šću. Ni­je ni ču­do, oni ko­ji su prog­na­ni­ci i go­ne ih svu­da po ze­mlji, je­di­ni ko ih sa lju­ba­vlju sto­lje­ći­ma pri­ma je­ste Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški. Duh i dah Sve­tog Va­si­li­ja je po­kre­nuo tu ide­ju – re­kao je u svo­joj be­sje­di mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On je do­dao da ni­je va­žno ko je ka­kvog par­tij­skog, na­ci­o­nal­nog i dru­gog opre­dje­lje­nja, već da je bit­no je­din­stvo u vje­ri.
– Ovaj grad du­gu­je Bo­gu i Sve­tom Va­si­li­ju Ostro­škom u naj­te­žim vre­me­ni­ma. Ko­li­ko je du­ša ko­je su hr­li­le i da­nas hr­le nje­mu iz Pod­go­ri­ce i svi do­bi­ja­ju utje­hu, ne­ki ne­be­ski dar. Pa zar ni­je red da mu vi Ko­ni­ča­ni i Pod­go­ri­ča­ni vra­ti­te za te nje­go­ve da­ro­ve i na nje­go­vu lju­bav uz­vra­ti­te svo­jom lju­ba­vlju. Nje­go­va je to za­mi­sao i na­dam se da se ov­dje ne­će na­ći ni­je­dan ra­zu­man čo­vjek ko­ji će spri­je­či­ti da se ovaj hram u što sko­ri­je vri­je­me po­dig­ne na ovom mje­stu. Onaj ko­ji bi se na­šao, si­gur­no, ne­moj da oče­ku­je od Sve­tog Va­si­li­ja dar i bla­go­slov, ne­go bo­ja­ti se. Zna Sve­ti Va­si­li­je i da pro­ku­ne. Zna, ka­da vi­di da ne­ma dru­gog pu­ta da se ne­ki čo­vjek otri­je­zni. Ta­ko je i Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski. Kad ne­ma dru­gog na­či­na, ona­ko kao i ro­di­telj, is­pro­ba sve me­to­de pre­ma svom dje­te­tu, a na kra­ju ka­da mu pri­gu­sti i ba­ti­nu pri­mje­nju­je. Ne­će na vas, vi ste do­bra dje­ca, pa ne­će­te do­bi­ti ba­ti­ne od svo­jih ro­di­te­lja. Do­bra, bo­ži­ja dje­ca, ko­ja će pri­mi­ti i pri­hva­ti­ti bla­go­slov Sve­tog Va­si­li­ja, da se ovo mje­sto osve­ti, da se obo­ži. Da bi se ov­dje lju­di ob­no­vi­li i da bi na­pre­do­va­li du­hov­no i mo­ral­no i da bi na­pre­do­va­la lju­bav brat­ska – is­ta­kao je mi­tro­po­lit.
Po­ru­čio je da sve­ti­nja od nas tra­ži da se me­đu na­ma raz­vi­je lju­bav brat­ska, za­jed­ni­štvo, slo­ga i uče­šće u ne­vo­lji sva­ko­ga dru­go­ga.
– Da jed­ni dru­gi­ma no­si­mo te­re­te, kao što je Hri­stos po­nio te­ret svih lju­di i svih na­ro­da, svih gre­šni­ka i pra­ved­ni­ka na ze­mlji – is­ta­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
Mi­tro­po­lit je na­gla­sio da ne­ma slo­bo­de lju­di­ma i ljud­skom ro­du ako se ne oslo­bo­de od smr­ti.
– Sve­ti­nje su upra­vo mje­sta gdje se oslo­ba­đa­mo od smr­ti, pr­vo du­hov­ne i mo­ral­ne, a on­da na kra­ju si­lom bo­ži­jom i pro­la­zno­sti na­šeg ži­vo­ta za­do­bi­ja­ju­ći vječ­ni i ne­pro­la­zni ži­vot. Za­to i pje­va­mo Hri­stos vas­kr­se iz mr­tvih i smr­ću smrt uni­šti. Do sa­da je ovo mje­sto bi­lo grob, a od sa­da po­sta­je ži­vo­no­sni grob, grob si­le bo­ži­je, osve­štan bo­ži­jim ime­nom Sve­to­ga Oca na­še­ga Va­si­li­ja. Po­mo­li­mo se Go­spo­du da ovo mje­sto za­i­sta pro­cvje­ta, da se ukra­si ime­nom Sve­tog Va­si­li­ja i da se u što sko­ri­je vri­je­me ov­dje sa­gra­di hram mi­ra, lju­ba­vi, brat­ske slo­ge i slo­bo­de – iz­ja­vio je mi­tro­po­lit.A.Ć.


Sve­tac otvo­rio sr­ca i ka­pi­ju

– Ni­je ni ču­do, On ko­ji otva­ra ljud­ska sr­ca, evo 350 go­di­na, ko­ji je otvo­rio onu pe­ći­nu go­re i ko­ji je gri­je svo­jim su­za­ma i to­li­ko du­ša, a da ov­dje ne otvo­ri i na­ša sr­ca i ovo mje­sto. Od Bo­ga pri­zva­no, od Bo­ga da­ro­va­no, od Bo­ga osve­šta­no, a sa­da, bla­go me­ni, po­seb­no ovi Ko­ni­ča­ni, što pri­je, ako Bog da, idu­će go­di­ne da vi­di­mo i zlat­ni krst na ovo­me hra­mu – ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.